Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagodavaju tesnim cizmama „duha vremena“. Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad „dobra“ i „zla“. Oni su ti koji ukazuju da su „civilizacija“ i „kultura“ masne laži; da se „dobro“ i „zlo“, kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sažima u recenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i žene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo žene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti.

Niceanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma „volje za moc“ – od cije se harizme nece spasiti ni Josif Visarionovic Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... – vec i ubedljiva parabola o patološkim strastima, o vecnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopistickim konceptima svojih „usrecitelja“.

Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Niceom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da cita Nicea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zadužbinu u Bajrojtu nipodaštavajuci Niceovo ucenje, dok Nice na Kipru pokušava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna odredenja coveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoc tehnologije može „odlepiti“ od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje „zakonu jacega“.

Ali, nažalost, zemlja je mnogo više od prostoproširene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurašnjosti daleko je od poznanja dobra i zla.

Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, život je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u šta ljudi žele da veruju. Takode ni posveta Zoranu Đindicu sa pocetka knjige nije samo gest lepog gradanskog pijeteta, vec još jedna smernica izmedu varljivih hridi forme i sadržine novijeg srpskog romana i društvene panorame koja ga je oblikovala.
Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedac i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i medunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine.

Objavio je:

– knjige prica: „Price u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Ocaj od nane“ (2016);

– romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovic“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Pocetak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovecnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Andeo atentata“ (2015) i „Andriceva lestvica užasa“ (2016);

– drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009);

– knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vucji brlog“ (1998), „Pušaci crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019);

– prepisku: sa Miljenkom Jergovicem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015).

Laguna je, pocev od 2009, objavila nova izdanja romana „Fama o biciklistima“, „Ukleta zemlja“, „Looney Tunes“, „Sveta mast“, „Napuklo ogledalo“, „Mongolski bedeker“ i „Srce zemlje“.

Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulic“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanovic“ za roman „Andeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekic“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvodene na mnogim scenama, a knjige prevodene na engleski, francuski, nemacki, madarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Clan je Srpskog književnog društva.